Okupljanje 2

Zna se da je u mojoj kompaniji iz odeljenja najveci domacin od uvek bio Mif. I nije bitno kojim povodom, rodjendan, slava, i po kisi i po suncu, kad god stignes, dobrodosao si kod naseg drugara iz Dobanovaca! Ovaj put razlog je bio njegov dolazak iz armije.Videcemo se posle skoro godinu dana,pa sam zeljno iscekivao one klasicne price iz askare, posto je on prvi dzomba iz nase ekipe.
Tacan datum sreda, 18. avgust 2004. (hehe…pa vi posle recite da je deda izlapeo!) Bio sam u Novom Sadu preko dana, nesto privatno . Mrtav sam smoren izasao iz voza na NBGDu (time: 19h), pa pravac kod batice Munje. Odmah se pohvalio kako je sredio kupatilo. Hm, misli da je baja ako ima lampice u plafonu…Naaajboljee! Malo sam se odmorio pa smo zapalili do opstine gde nas uveliko cekaju Stole, Vesa i Radisa. Ispozdravljali smo se posedali u kola i krenu…Ma vazi sto smo krenuli, Zverko ostao bez corbe! Munja i ja smo se iscimali do prve pumpe. Cim smo se vratili, krenuli smo (ovaj put konacno) put Dobanovaca. Inace, kad smo vec kod Dobanovaca, moram spomenuti da smo tokom skolovajna stalno isli na neke ekskurzije, kad god su bili rodjendani. Vecina je zivela na periferiji (Bataja, Resnik, Vel. Mostanica, Baric…), tako da nije ni cudo sto nam putovanja nisu bas nesto falila (izuzev Apija koji je stigao do Madrida, cak!). Kad smo stigli (time: 21.30h), Mif nas je domacinski cekao na kapiji. Urucili smo mu poklone i upali unutra. Usledilo je sve redno: aperitiv, proja, sremska kobaja, prsuta… Bruka! Icu i picu nikad kraja… Ubrzo smo bili vec extra cirke, pa je pocela i pesma. Vrh je bio kad smo Munja i ja popadali na “pozdravi je, pozdravi” … Ufff bas je bilo dobro…Vesa je kao i uvek bario neke dobanovacke chavke pa je ostao da prenoci. Munja je bio mrtav trezan, al’ nema veze morali smo da prekopiramo neke zezalice na HD, pa smo krenuli posle svega put Bataje da odbacimo Radisu. Ulazimo u kucu k’o lopovi(time: 03.30h), da ne bi probudili kevu, medjutim, totalno smo zaboravili da postoji Rade ima ljubimca Poskakali smo do plafona kad je zalajao! Inace zezanje je bilo extra, jer smo sve vreme saputali. Kad su prebacili sve sa Radetvog harda na Munjin, veselo smo se vratili kucama.
Ovo vece ce mi ostati dugo u secanju, jer smo se bas onako lepo napili. Pazi kad mi se prvi put desilo da mi casa odjednom samo isklizne iz ruke. Smeh!

Okupljanje 1

Cesto se vidjam sa ekipom iz srednje skole. Ostali smo kompaktni i dan danas. Hajde da se vratmo malo u nazad, recimo na petak 13. septembar 2002. godine.

Dan kao i svaki drugi jesenji dan, stim sto je kao petak trinaesti (hehe). No dobro. U toku dana sam nesto kao ucio, a taman kad sam pravio pauzu za klopu, nazvao me Stole i rekao ono njegovo cuveno: “AKCIJA!!!”. Odleteo sam na brzinu da se tusnem, spremio se i krenuo do grada. Kao i uvek nasli smo se kod garage na Obilicu. Cupkali smo po zimi dok nije dosao i poslednji, pa smo se uputili ka najblizoj pivnici. Bilo je lepo videti posle duzeg vremena te face. Munja, Kuza, Rajko, Mif, Mrstavac… Hehe, u startu krece zajebancija, popilo se podosta piva i zestine. Pricali smo o skolskim danima iz Tesle, bezanju sa casova, dzamiji (Dizajeru), ekskurziji, ko je koga video, ko se skim cuo…Obrnula se peta tura kad su nas Rajko i Mipfr napustili, a mi posle sedamo u kola i i vristimo po gradu. Munja je kao i uvek vozio polako i pazljivo. Kuzman ogladnio, pa smo zapalili preko bare do studenjaka . Klopali smo extra dzambo sendviche u nekoj pekari, za nikad manje love. Mrstavac se usvinjio od salate od pecuraka, pa je poceo da vileni. Taman da krenemo kad >>Munjin zverko nece da upali guraj bato! A neki povetarac bas sad poceo da brije. Vristali smo od smeha gurajuci zverka onako pripiti. I taman kad je upalio (sta da upalimo Blagojevicu, da zovemo vatrogasce, Blagojevicu!!!) popadasmo od umora u neko blato, pa je Mrstavac opet poceo da psuje sve redom! Dobro je, upalio je ipak kad smo se najmanje nadali… “Teraj Munjo kuci dok jos moze da ide!” I tako, odbacise me kuci nesto pre zore. Cim sam stigao, legao sam da kuntam od umora i piva.

nastavice se…

Мој луди прадеда!

Политика 12.01.1926.год., стр.6

Несрећна љубав Љубисава и Љубице

Десетог јуна 1923. године Љубисав Гајић, младић од 22 године и његов рођак Здравко Гајић из Шарбана, Ваљевски округ, одвели су са њиве петнаестогодишњу Љубицу, ћерку Александра Тадића из истог села. Отац је одмах приметио нестанак ћерке и то пријавио жандармерији. Те исте вечери ка кући отмичара Љубисава пошао је девојчин отац са жандармима и рођацима. Стигли су пред Љубисављеву кућу баш кад је весеље било највеће. Незвани гости су одмах пошли ка млади али је она нагло почела да бежи од оца и оних којих је довео. Али су ови појурили за њом, стигли је и вратили кући. Наравно, цео случај је стигао пред суд али на првом суђењу девојка је изјавила да она воли Љубисава и да је он није отео, већ да је она сама хтела да побегне од куће. Али на другом суђењу је рекла да је отета. Међутим, Љубисав је показао суду писмо које је од Љубице добио пре отмице. Оно је гласило:
”Сад, Љубисаве, добила сам твоја два писма и видела шта ми пишеш. Љубисаве, чула сам да хоћеш да се жениш. Немој се женити, јер знаш како је вамо код мене, не дају ми ни из авлије да изађем. Кад се сетим твог пољупца и данас ме срце боли. љубисаве, немој се женити, јер ако ме ти оставиш ја ћу се убити. Нећу ни ја да живим. Љубисаве, твоја верна љубав остаје твоја довека Љубица Тадић.”
И друго је писмо било сличног садржаја, а кад су сведоци и сродници чули ова писма, коментарисали су: ”Боље да је ногу сломила кад је пошла у школу. Видиш ти вештице како пише!”
Првостепени суд је казнио Љубисава са 10 дана затвора због одвођења девојке али је узео у обзир жељу девојке и чињеницу да је лекар утврдио да је враћена кући невина. И на том би се све свакако завршило да је уочи Велике Госпође, 27. августа 1923. године, није био општински избор у Радљеву. Ту се нашао несуђени младожења са својима, а дошли су и младини. И док се Љубисав шишао испод трема, избила је жестока свађа између младиног оца и његових сродника са Здравком Гајићем, који је учествовао у одвођењу девојке. Младини су жестоко насрнули и Здравко је позвао у помоћ Љубисава. Он је скочио да спасава Здравка машући камом. Тако је повредио младиног оца, а Маринка Тадића убо у стомак. Маринко није приметио рану и пао је на сред пута после једно два и по километра. Од те повреде, Маринко је умро, а Љубисаву је изречена казна за све што је починио три године и седам месеци. Сад остаје да се види да ли ће Љубица сачекати свога Љубисава.

Мој коментар… Није га сачекала! Мој прадеда се по изласку из затвора оженио са прабабом Љубинком (девојачко) Савић из села Гвозденовић, па са њом имао двоје деце и троје унучади. Ја, његов праунук, одем му по некад на гроб у селу Радљеву код Уба, запалим свећу и сетим се овог давно написаног текста у првој српској дневној новини…RIP